02 feb Sonja Dakić: “Hrabrost se uči tako što hodamo kroz strah”
Kada neko spomene Sonju Dakić, mi razvučemo ovoliki osmeh. Kad neko kaže Sonja, a mi pomislimo na jednu malu bibliotekarku i devojčicu koja se krije iza šešira na priredbi. Onda pomislimo na devojčicu koja je odlučila da pomeri šešir i da se pokaže svetu – dizajnerskom, preduzetničkom, mentorskom, NLP-u… Pomislimo na jedan zanimljiv i odvažan put od ušuškavanja beba u pelene od bambusa do ušuškavanja mentija u znanje, prve biznis planove i preduzetništvo. U današnjem intervjuu saznajte ono što vam niko ne bi rekao o Sonji Dakić – osim Sonje Dakić.
Za početak nam reci kakav je bio put od male bibliotekarke do slučajne preduzetnice?
Uzbudljiv, onako zbrda zdola, na trenutke je delovalo da ništa nema veze jedno sa drugim, a onda se sve složilo. Tako je to sa životom, većinu vremena nam ništa nije jasno, pa patimo, čekamo, pitamo se, a onda kada se prepustimo i poverujemo sve dođe na svoje. Volela sam knjige oduvek, volim ih i danas. Preduzetništvo je došlo u moj život zaista slučajno, bez ikakvog jasnog plana, kao Alisa propala sam u zečiju rupu i krenula da istražujem. Otvorilo mi je jedan novi svet, prepun divnih ljudi, putovanja, uspona i padova, grešaka i lekcija, novih znanja i izazova. Preduzetništvo me je učinilo hrabrijom i svesnijom, to je realno moj fakultet života mogu slobodno da kažem. Sve ono što nikada nisam mislila da ću uraditi, a bilo je preko potrebno.
Koliko je zaista slučajnost slučajna?
Ja verujem u širu sliku, zato volim zvezde. Slučajnost je u našoj glavi, kao i većina stvari. Naše glave su mnogo moćno mesto, samo mi to ne znamo sasvim. Ja verujem da sve dođe što treba, samo nekad ne baš kako smo mi zamislili ili ne u tom trenutku. Kao nesrećna ljubav iz koje izađeš zarozana, pokupiš svoje deliće sa poda i pomisliš da nikada više voleti nećeš. A onda dođe neki plavooki da ti objasni da pojma nisi imala i da si celu stvar gledala sa pogrešne strane. Po principu: Ne, ne mali moj, tako se ne prave avioni. A ti pogledaš život i zahvališ mu se što je pametniji od tebe i što očigledno ima bolji plan za tebe od tebe. Zvuči komplikovano, a zapravo je vrlo jednostavno, treba samo verovati, u slučajnost ili zvezde, šta već kome lakše ide.
Malo je devojčica sa tako interesantnom biografijom koje su zadržale skromnost, a opet da u potpunosti žive onu staru srpsku – da se čovek uči dok je živ. Koja učenja su te baš onako fino naučila?
Uh, mislim na prvom mestu moja lična učenja. Kao mala, tokom osnovne škole, puno sam vremena provodila sama, u tišini, čitajući ili pišući. U tim razgovorima sa sobom svašta sam dobila, na prvom mestu sebe. Rano sam razvila unutrašnju komunikaciju sa sobom i to mi je pomoglo puno puta u životu. Zato danas ne vidim ništa loše u tome kada se moja deca dosađuju, sve se nešto nadam da pričaju sa sobom 😊 Kasnije, kako nisam upisala fakultet koji sam želela, ostala sam željna znanja. Kada sam počela da radim sa 19 godina davne ’97 srela sam se sa računarima i u njima ceo novi svet otkrila. Mnogo pre Youtube i Google shvatila sam da znanje nema granica i da ću naučiti onoliko koliko budem radoznala. Tokom razvoja svog posla shvatila sam koliko je edukacija bitna za mene lično i za sam biznis. Od 2010. godine aktivno učim i razvijam se na polju preduzetništva, a 2016. sam ušla u svet NLP edukacije i to je dalo novi okvir mom životu. Danas svoje preduzetničko iskustvo i sva znanja i veštine koje sam razvila ulažem da pomognem onima koji žele da pokrenu ili razviju svoj posao.
Tvoj TED govor je jedan od onih govora kom se često vraćamo. Kako je taj govor izgledao u srcu i na bini tada, a kako izgleda sada – kada se pogledaš u Youtube prozorčetu?
To je bio jedan od mojih najvećih iskoraka u životu, nešto što se nisam usudila ni da sanjam. Dobila sam priliku da izađem pred 1.000 ljudi u Narodnom pozorištu u Beču, pred publikom koja me ne zna, da na engleskom jeziku ispričam svoju priču. To je bio jedan od mojih prvih javnih nastupa, sada već davne 2014. godine. Pripremala sam se 2 meseca, cimala sve prijatelje da mi pomognu oko priče, prevoda, garderobe, uključila sam sve moguće resurse jer sam znala da je važno. Važno za mene i možda za nekog ko će sedeti u toj publici. Kada sam dobila poziv pomislila sam: Ko sam ja da pričam? Zašto je moja priča važna? A onda sam shvatila da ću takav poziv dobiti jednom u životu i da jednostavno treba da izaberem da li ću prihvatiti izazov ili se ostatak života pitati kako bi bilo da sam prihvatila.
Naravno da sam prihvatila i to iskustvo me jeste promenilo. Sećam se dan pred konferenciju došla sam na tonsku probu, popela sam se na binu dok su volonteri oko mene nameštali scenografiju, gomila njih se muvala oko mene dok sam ja gledala kako rade monitori, rasveta, gledala u sve te stolice i razmišljala kako će izgledati kada 1.000 duša sutra sedne u njih. Kada sam završila i sišla sa pozornice prišla mi je devojka iz tima i upitala me da li može da mi da par sugestija. Očekivala sam neku svetsku mudrost od nje, a ona me je samo toplo pogledala i rekla: U redu je da budeš ponosna! Gledala sam je sa suznim očima potpuno sluđena. Tog trenutka shvatila sam da treba da bacim štopericu sa kojom sam vežbala i da ispričam svoju priču tako da neko u publici shvati da je moguće. Da ako imamo moć da nešto zamislimo onda imamo i sve što je potrebno da to i napravimo. Pomislila sam kako od tih 1.000 duša meni je dovoljna samo jedna, da ode kući sa tom idejom. I to je ono što me vodi i danas!
Tog dana na pauzi posle mog govora, prišlo mi je dosta devojaka da mi se zahvali što sam podelila svoju priču, ali jedne osobe se posebno sećam. Bio je to mladić u svojim dvadesetim, spuštenih ramena nesvestan svoje visine i prostora koji zauzima, nosio je ranac na leđima i zaustavio me je u hodniku, ljubazno pitajući da li imam minut. To su ti minuti što živote menjaju. Stala sam ispred njega, a on je rekao koliko mu je značila moja priča kako sam od stidljive devojčice stigla do Beča i TEDx konferencije i kako ako sam mogla ja, može i on jednog dana biti na toj sceni. Zahvalio mi se, a ja sam ga pogledala i rekla mu: Hvala tebi, zbog tebe sam danas bila ovde, ti si ta moja jedna osoba. I kada god treba da se setim zašto radim to što radim, setim se njega. Kad god nešto pišem, spremam radionicu, razmišljam da li da podelim nešto na društvenim mrežama setim se njega i pomislim – 1 osoba je dovoljna da napravi razliku. I kad god mogu ja biram da budem ta jedna osoba za nekog.
Poslednjih godina se mnogo priča o ženskom preduzetništvu. Stičemo utisak kao da je tu reč o nekoj čudnovatoj, izdvojenoj sekciji kojom caruju specifične definicije. Da li po tvom mišljenju postoji razlika između „ženskog“ i „muškog“ preduzetništva?
Sticajem okolnosti više radim sa ženama, one me prate i lakše se identifikuju sa onim što pričam. Ja ne delim preduzetništvo na muško i žensko, ipak znam da postoje razlike u tome kako mu pristupamo. Žene vole da igraju na sigurno, zato pokreću male biznise, tu su sigurne, ulozi su manji. Često pokreću posao iz nužde, jer nemaju druge mogućnosti da uklope želju da imaju i karijeru i porodicu, žele da reše neki društveni problem ili prosto u tome vide priliku da svoje talente podele sa svetom. Naučene smo u školi da ukoliko budemo pažljive, poslušne i izvršavamo sve zadatke da ćemo biti nagrađene dobrom ocenom. Nažalost u preduzetništvu važe neka druga pravila, potrebno je nositi više šešira istovremeno, stalno učiti i prevazilaziti sebe i ograničenja koja sebi postavimo. Ja volim da kažem da ćemo u životu i poslu stići onoliko daleko koliko smo spremni da idemo. Za preduzetništvo je potrebna hrabrost, vera i stalna akcija, zato verujem u povezivanje i međusobnu podršku jer tako jedni drugima možemo biti oslonac, izvor informacija podrška kada stvari ne idu kako smo planirali. Preduzetništvo je često usamljeničko putovanje, početni entuzijazam se potroši i važno je da imamo nekoga ko će nas pridržati u tim trenucima, otvoriti neka nova vrata ili doneti nove ideje. Važno je da mi verujemo u svoju ideju, još je važnije da imamo nekog ko veruje pored nas.
Već duži vremenski period si mentorka na brojnim programima koji pomažu dečacima i devojčicama da naprave prvi biznis korak ka svom snu. Ili da održe taj san. Reci nam koje korake bi bilo dobro da naučimo, da bismo uopšte mogli da zaplešemo?
Da se hrabrost uči tako što hodamo kroz strah, da ne postoji jedan univerzalni recept za uspeh. Svako od nas postavlja okvir i sliku svog uspeha, normalno je da taj okvir sa godinama menjamo. U redu je da od nekih ideja odustanemo, da se umorimo i kažemo dosta. Da uvek postoji neko koga možemo da pitamo, da svako od nas može učiniti nešto da ovaj svet bude bolje mesto a da zajedno možemo mnogo više. Da svako od nas ima priču da podeli, neku dušu da dotakne, neki osmeh da pronađe. Da se hrabrost da pratimo svoje srce uvek isplati, čak iako ga nekada ne razumemo.
A koje korake je mentorka naučila od svojih mentija?
Da voli više, da se prepusti, da se više igra i opusti. Da uvek postoji nešto što nekoga možemo naučiti i neko od koga nešto možemo naučiti. Da je to spirala života gde se nikada ne vraćamo isti na isto mesto i da treba da uživamo u vožnji. Da veruje kada se srce raduje.
Koliko godine odredjuju preduzetnički život?
Godine su broj, koeficijent iskustva i znanja koja smo skupili, nemaju nikakve realne veze sa našim uspehom. Ne garantuju ništa, osim prolaznosti, čega skoro da nismo svesni. Mi vreme doživljavamo kao beskonačni tok, ne shvatajući zapravo koliko je mali naš deo na tom kosmičkom točku. Godine nas ne definišu, baš kao ni naše poreklo, znanje ili ono što smo stekli.
Da li je zaista sve lako kad si mlad?
Meni je puno toga lakše sa godinama, nikada se ne bih vratila unazad. Ponekad pomislim kako bih volela da sam ovo znala i imala pre 10 godina, a onda shvatim da je to nemoguće. Kada sam u 40. napravila veliki preokret u svom životu zapravo sam prvi put osetila jasno da se nalazim na pravom mestu u pravom trenutku. Svesna toga šta znam i mogu, šta želim i hoću i spremna da uradim sve što je potrebno za to, na svoj način i u svom ritmu. Potrebne su godine za taj trenutak, ali zato kada ga doživimo predivno je i mnogo lakše sve što dolazi posle. Samo se nadam da ne moraju svi da ga čekaju 40 godina 😊
Šta tebi predstavljaju godine?
Godine su svedoci našeg života, šta smo prošli, naučili i postali. Ja živim preko puta groblja i često šetam kroz groblje na putu do grada. Te šetnje mi pomažu da ne zaboravim bitne stvari. Život koji smo dobili nema jasna pravila, ne ide po redu. Ovde smo zbog jedna stvari, a to je da volimo. Ljubav je jedina strategija, jer samo ono što damo drugima zaista ostaje iza nas. Ne možemo previše voleti, pitanje je samo da li volimo dovoljno?
Koliko je važno u današnjem društvu pokazivati da učenje, roleri, tetovaže i energija nemaju veze sa godinama?
Mislim da je važno da svako od nas nađe svoju definiciju uspeha i sreće. Živimo u svetu prepunom informacija i to nas čini stalno okrenutim spolja, zapravo većina odgovora koje tražimo su već tu, u nama. Ja volim da iznenadim, sebe i druge. Da sa svojih malih 160 cm pustim veliki glas koji imam, da se radujem vožnji rolera kao dete i da svoje tetovaže ponosno nosim i radujem im se svakog proleća iznova. Mislim da danas više neko ikada, sa ovoliko mogućnosti koje imamo, zapravo je izazov naći svoju priču i način da je podelimo sa drugima. Biti deo velike slike, a ostati svoj.
I za kraj – reci nam šta je ono najbolje što tek predstoji u najboljim godinama pred tobom?
Više radosti i igre, slobode i oslobađanja, prepuštanja i uživanja. Puno je ideja i želja, treba ih pohvatati sve, upakovati i podeliti sa svetom. Više suza i smeha, zagrljaja i radovanja. Sa godinama, ako smo spremni da čujemo, život nas vraća na početak, na ona šaputanja duše, da se poravnamo sa sobom i onim što nam je zaista važno. Tek tada možemo dati svetu ono što smo pronašli u sebi. Voleti više, iz godine u godinu, eto toliko je jednostavno.
Pingback:Hrabrost se uči, tako što hodamo kroz strah - ŽIVI | RADI | VOLI
Objavljeno u 15:00h, 16 februar[…] *Intervju je originalno objavljen na https://www.froncla.rs […]