17 jul Čitam, dakle rastem
Proleće iza nas je bilo kao nedelja. Nekako tiho i sporo. Jedino priroda nije poznavala tu nedeljnu sporost. Dok smo još držali upaljen televizor i pratili vesti, delovalo je da našu trešnju i kajsiju baš briga. Obe su cvetale uprkos pandemiji i kriznom štabu. Posle smo u saksijama posadili mladi luk i rukolu na terasi. Neko bi rekao da smo hipsteri koji su ispali iz pesme Marka Tomaša. Posadili smo mi i paradajz i muškatle, koje su bujale poput trešnje i kajsije. I srećni smo što u nekim plodovima uživamo u ovom trenutku, a to nije mala stvar.
Sad se verovatno pitaš odakle nam ovaj floralni uvod i kakve veze ima sa čitanjem i pričom o našem novom cegeru. Taj floralni uvod, čitanje i crtanje su nas sačuvali.
Od vremenskih i prostornih ograničenja.
Od ružnih vesti.
Od straha.
Od neznanja.
Oduvek smo pokušavali da pobegnem od realnosti krijući se u pesmama, knjigama, crtanju i filmovima
Veći deo vremena ovog proleća nam je to i uspevalo. Setili smo se i priče o Aleksandru Sergejeviču Puškinu koji je otišao u selo Boldino, na imanje koje je nasledio od svog oca. Iako je planirao da ostane dvadesetak dana, zbog epidemije kolere i karantina, na imanju je proveo tri meseca. Vreme koje je proveo u karantinu poznato je kao “Puškinova Boldinska jesen” i ujedno je najplodonosniji period u njegovom stvaralaštvu. Tada je završio “Evgenija Onjegina”, ispisao je preko trideset pesama, jednu šaljivu poemu i svoju prvu zbirku novela. Bez obzira na ovu “književnu statistiku” kada bi pisao pisma prijateljima, uglavnom bi govorio kako vreme u Boldinu provodi u “škrabanju i negodovanju”.
Setili smo se i da nema mesta za negodovanje u trenutku kada zagrizemo domaću kajsiju.
Setili smo se i da nema mesta negodovanju u trenutku kad ruke nemaju pojma šta bi mogle novo da nacrtaju. Napišu. Sašiju.
Ili kad nismo saglasni sa tim i tim likom iz knjige, jer se baš poneo tako i tako, a sve je moglo nežnije i lepše.
Ili kad pomirišemo paradajz koji se crveni. On nikada ne bi pobedio na nekom “Paradajzičnom izboru za mis”. Jer je na prvi pogled kvrgav, majušan i na pojedinim mestima narandžast. Međutim, kad se kriške paradajza nađu u salati, u kombinaciji sa rukolom iz saksije – to je najlepši ukus na svetu. Jer smo ga stvorili svojim rukama.
Svašta mogu ruke.
Svašta može i priroda – upleli mi u nju ruke ili ne.
Svašta mogu knjige, recenzije i preporuke svih onih načitanih devojčica sa Instagrama. Ukoliko umemo da biramo.
I devojčice.
I knjige.
I pravu sortu paradajza.
I u koji rast ćemo uložiti naše ruke.
I danas imamo taj novi ceger “Čitam, dakle rastem” i istoriju jednog proleća u njemu.
Sorry, the comment form is closed at this time.